Рецензија на дела Иве Андрића "Мост на Жепи"
Иво
Андрић
„Мост
на Жепи“
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у селу
Долац у близини Травника. Детињство је провео у Босни, која је припадала
тадашњем Аустроугарском царству, а филозофију је студирао у Загребу, Бечу и
Кракову.
На
почетку Првог светског рата ухапшен је због анти-аустријских тенденција, па је
тада краткотрајно прекинуо студије.
Године
1923. докторирао је књижевност на Универзитету у Грацу, а затим је започео
дипломатску службу у Југославији. Своју каријеру дипломате је завршио као
југословенски амбасадор у Берлину. Када се 1941. године Југославија нашла под
немачком окупацијом, Андрић се вратио у Београд и тамо је живео током и након
Другог светског рата.
Своју
књижевну каријеру започео је као песник. Био је један од сарадника часописа
Хрватска млада лирика током 1914. године. Крајем рата је објавио две збирке
стихова у прози, “Еџ Понто” и “Немири“. Збирка Немири, објављена 1919. године и
написана у форми дневника, говори о Андрићевом доживљају рата и свог заробљеништва.
У том периоду је углавном писао приповетке. Његов први роман, “Пут Алије
Ђерзелеза“, објављен је 1920. године и већ тада се примећује доминантан мотив
његовог стваралачког процеса, а то је живот у Босни кроз који истовремено
приказује универзалне људске проблеме. У периоду између два рата, Андрић
објављује три збирке приповедака под називом “Приповетке“, 1924, 1931. и 1936.
године.
Током
Другог светског рата, у слободно време које су му околности наметнуле, Андрић
пише своја три велика романа објављена исте године (1945): “На Дрини ћуприја“,
“Травничка хроника” и “Госпођица“. Главна тема прва два романа, као и већине
Андрићевих дела, јесте Босна, област у којој Исток и Запад вековима преплићу
своје интересе и утицаје, област коју чине људи различите националности и
вероисповести. Андрића видимо у свом најбољем издању када пише о својој
домовини и њеном народу.
Своја
дела је писао богатим и чистим језиком. Одбор за доделу Нобелове награде
посебно је скренуо пажњу на „епску снагу“ која управља његовим делима, поготову
романом “На Дрини ћуприја”. Нобелову награду добио је 1961. године, а награду
од милион долара у потпуности је поклонио за развој библиотекарства.
Умро
је 13. марта 1975. године у Београду где је и сахрањен.
“Мост на Жепи” је приповетка Иве Андрића која је
објављена 1925. године. У њој је описана градња моста на Жепи, реци која често
набуја па је становницима уништено већ неколико изграђених дрвених мостова. У
приповетки наизменично пратимо судбине два лика, великог везира Јусуфа и безименог
неимара, који је градио мост у везирову част.
Везир Јусуфје због опасне интриге завршио у затвору.
Целу зиму је провео доказујући своју невиност, да би, напокон, изашао као
победник. Међутим, док је био у тамници, у немилости осаме, везир се сетио свог
порекла и села Жепе, из којег су га одвели као деветогодишњака.
Истог
лета разговарао је са људима из Босне, распитујући се о свом родном селу.
Распитивао се о најпотребнијим грађевинама у селу. Иако им је џамија изгорела,
а чесма пресушила, мештани рекоше да им је најгоре што немају мост на Жепи.
Село
је на брегу, покрај ушча Жепе у Дрину, а једини пут за Вишеград иде преко Жепе.
Везир одлучи да поклони шест ћилима за џамију и новац да се испред ње изгради
чесма са три луле. Истовремено одлучи да сагради мост на Жепи.
У
то време, у Цариграду је живео један Италијан, који је важио за врсног неимара.
Везир одлучи да баш њега унајми, и до зиме се нађоше у Вишеграду. Неимар је
дуго и испитивао материјале за будући вишеградски мост. Становао је у брвнари,
коју је сам подигао у близини моста.
Кад
је отпочео рад, свет се скупљао да гледа како мајстори мењају ток реке и
половину сувог корита. Међутим, Жепа се није дала лако укротити. Истог дана,
кад су мајстори завршили, удари јака киша, набуја Жепа и провали насип. Међу
радницима и народом поче мишљење да Жепа не да моста на себи. Већ трећи дан,
неимар нареди да се удари ново коље, дубље и снажније.
15
дана пре Митровдана, мештани угледаше како се, са обе стране Жепе, из
тамносивог стења, уздиже бео, гладак зид, оплетен скелама као паучином. Градња
поново бива прекинута због мраза. Наредне године, пред Ђурђевдан, вратише се
зидари и и до лета завршише мост.
Витак
и бео, сведен на један лук од стене до стене, мост на Жепи је изгледао је као
да су обе обале избациле, једна према другој по млаз воде. На месту где су се
млазеви сударили, настао је лук, који лебни над понором.
Варошани
из Вишеграда и Рогатице, долазили су да му се диве. „Ваља родит везира!”
одговарали су им Жепљани. Док су још први путници прелазили преко моста,
безимени неимар покупи ствари и пође пут Цариграда. На два града до циља,
разболе се од куге.
Једва
држећи се на коњу, стигне у болницу италијанских фратара и сутрадан издахну. О
томе су известили везира. Како је неимар узео само четвртину плате, а није имао
наследника, један део новца везир исплати болници, а остатак подели сиротињи.
У
наставку приче говори се о томе како је један учени муслиман написао стихове и
молио да се урежу у зид моста. Везир је седео дуго над том молбом. Тада почеше
говоркања о везировој промени; све чешће је размишљао о својим годинама у
тамници и постаде осетљивији за ствари око себе.
Сметали
су му предмети у његовом окружењу. Однекуд, устали се у њему мисао да свако
људско дело и свака људска реч могу да донесу зло. Прецртавао је стих по стих,
и остави само своју девизу: У ћутању је сигурност. Али, на крају, прецрта и то,
па мост остаде без имена и знака.
Мост и његова смисао:
-Естетичка смисао: мост је уметничко дело које одликује склад и лепота, што мами и
одушевљава.
-Друштвенокорисни смисао:олакшава љидима живот
-Етички смисао: зближава и спаја људе, чини да мање буде разлика међу њима и више
разумевања и заједништва; повезује вере и нараштаје.
-Филозофски смисао: пропадају моћ и слава, а остаје само оно што је трајно
(материјализовано) и од неког значаја за будуће нараштаје. Из овог филозофског
смисла проистиче и основна идеја ове Андрићеве приче.
Ова приповетка у себи садржи многе вредности, али и
универзалне истине. Истиче напоре човека да свет прилагоди себи те да се бори
против сила природе које понекад уништавају све пред собом. Наглашава човеков
порив да све доведе у ред и посложи свет око себе, али и унутар себе, што
велики везир Јусуф није успио. У приповетци можемо да ишчитамо и како уметност
наџиви самог човека који ју ствара, па чини да побеђује и саму смрт.
С друге стране имамо неимара који не тражи
пријатељство, похвале или помоћ ни од кога, али исто тако ни не жуди за
материјалним стварима, него живи за свој посао. Није тражио много, али је
својим радом пружао много пуно многим људима.
Литература:
Урадила:Ања Рајић
Коментари
Постави коментар